Slogan UMETNOST KOJA SE UVLAČI POD KOŽU nije marketinški smišljen ili tek slučajno izabran slogan. To je naš svakodnevni radni zadatak, izazov i namera svakog trenutka našeg radnog dana i poslovanja centra.
Snežana Dubajić
Snežana sa vama nesebično deli put kojim je išla ka cilju, ostvarenju svoga sna. Ukoliko i sami u ovom trenutku započinjete neki svoj put, verujemo da će vam Snežanina priča biti više nego inspirativna i ohrabrujuća.
Vreme kada sam poželela da otvorim prvi legalni studio za tetoviranje stare Jugoslavije je vreme kada se u Beogradu, kao i u celom okruženju, ta delatnost radila neprofesionalno u sanitarnom, estetskom i mnogim drugim aspektima. Bile su to osamdesete godine prošloga veka.
Shvatila sam da ne postoji nijedno mesto u gradu niti u celoj, tada znatno većoj državi, gde bih sama poželela da se istetoviram. Nisu postojali studiji ni web stranice, radilo se po kućama, pa je rizik bio veliki. Zatim, posmatrajući istetovirane ljude oko sebe, shvatila sam da je preko 90% njih u estetskom smislu bilo nezadovoljno svojim tetovažama. Bili su u pravu.
To je bilo vreme kada su ljudi uglavnom bili iskompleksirani zbog svoje brzopletosti i lošeg izbora tattoo majstora. Imali su želju, ali ne i način da kvalitetno ispune svoju potrebu. Bili su očajni. Stoga je bilo neophodno da neko likovno sposoban pristupi prekrivanju i ulepšavanju tolikog broja loše istetoviranih ljudi.
Takođe je bilo retko da se ovim poslom bavi žena – u to vreme time su se u celom svetu bavile samo dve žene. To vreme je podrazumevalo da se tetoviraju samo opasni momci, motociklisti, vojnici i poneka žena koja je doživljavana kao osoba sa društvene margine. Biti normalan i istetoviran – nije postojalo kao opcija. Zahvaljujući tim saznanjima u meni se rodila ideja o prvom legalnom studiju otvorenog tipa, gde ću ispravljati, prekrivati i ulepšavati čitavu generaciju loših radova, ne sluteći da se vreme prodora tetovaže sprema da preraste u modu i trend, u svim obrazovnim i socijalnim staležima i starosnim grupama.
Sama sam bila ljubitelj tetovaže još od mladosti, pravi promoter ženske tetovaže kao i tetovaže uopšte. Moja profesionalnost potiče iz slikarstva, likovne i vajarske prakse na raznim materijalima i sa raznim alatima. Igla mi nije bila strana iz portretisanja na mermeru. Bilo je potrebno neko vreme da se u meni slože moje dve najveće ljubavi i strasti: slikarstvo i tetovaža.
S obzirom da nisam imala način da prekopiram stil rada, kao ni poslovni plan, krenula sam od ideje kako bih ja volela da budem primljena, posavetovana i istetovirana. Način poslovanja, prijem klijenata, odnos prema tetovaži, i uopšte cela koncepcija bazirani su na mojoj potrebi da u Beogradu postoji profesionalni studio, koji će doneti svetski stil u naš tada zatvoreni grad. Postavila sam ciljeve i koračajući ka njima izgradila jedinstven Sinđel stil. Jedinstven je jer je baziran na simbiozi potrebe našeg čoveka, svetskih zdravstvenih standarda i posebnog odnosa prema klijentu, gde su komunikacija i interakcija izgradile specifičnu međusobnu saradnju, jedinstvenog i prepoznatljivog dizajna.
Moj osnovni cilj je bila potreba da približim ovu umetnost, koju sam sama razumela i volela, svakodnevici. To sam mogla samo na način da sama prikažem novu viziju tetovaže, da loše crteže pretvorim u slikarsko umeće, da mi koža bude novo platno, da sanitarno-zdravstvenim standardima izbavim body art iz rizične grupe i da tabu, koji ga je pratio decenijama, učinim manje prisutnim.
Želela sam da radom i umećem „objasnim“ neupućenima i pružim dokaz da je besmisleno osuđivati i da se tetovaža u najmanju ruku mora prihvatiti kao potpuno normalna pojava. Uspela sam, zar ne. Moje kolege savremenici u svetu i kod nas i ja zajedno sa njima doneli smo izmenu vizije, nosioci smo kompletnog preobražaja statusa ove umetnosti. Danas je umetnost tetoviranja čak i predmet izučavanja na nekim koledžima u SAD. Možda zvuči neskromno, ali se s ponosom osećam sastavnim delom razvojne priče body arta, razvijanja svesti ljudi, sveopšteg prihvatanja od strane naše populacije kao i praćenja novih trendova sve do danas.
Moj drugi cilj je rođen iz neophodnosti da nezadovoljnim i nesrećnim ljudima popravim loše radove. I ne samo da popravljam, već da im učinim taj deo tela drugačijim, da im ispunim želje i da zaborave staro, a uživaju u novom. Razumela sam ih, bilo mi je važno da prisustvujem i učestvujem u tim preobražajima. Želela sam da to radim u javnom lokalu, u legalnom okruženju, gde će ljudi dolaziti i odlaziti, odlučivati se ili odustajati, rasterećeni stresa dotadašnjeg odlaženja u privatne prostorije. Cilj mi je bio da u mom Beogradu podignem svest i nivo znanja oko svake pojedinosti u vezi sa ovom temom.
Imala sam znanje, talenat i radnu etiku. Moja neobičnost je bila u tome što sam bila jedna obična žena u svetu tetoviranja, do tada marginalizovanom svetu. Vrlo brzo po otvaranju Sinđel scene u Skadarliji, mesto je postalo popularno i posećeno. Prolaznici su znali samo da svrate da pogledaju studio ili popričaju sa mnom. Bila je to gradska atrakcija davne 1988. godine.
Moj sledeći cilj bili su mediji, jer je to bio najbolji i najbrži način da jedan novi fenomen u gradu najefikasnije i najefektinije udje u domove. Iskoristila sam svako pojavljivanje i gostovanje u medijima da plasiram svoju viziju, da raskrčim put novoj umetnosti. Moja otvorenost i transparentan stil rada su bili prihvatljiva i prijatna suprotnost dotadašnjem mračnom i nepristupačnom načinu rada. Moja jednostavnost u tom čudnom svetu istinski je privukla ogromnu pažnju. Prva jednočasovna emisija iz serije PAKET ARANŽMANA, autora Zorana Lazarevića – Betmena, je obuhvatala do tada nikad viđene informacije i izazvala veliko interesovanje. Gledaoci su tražili da bude reprizirana nekoliko puta.
Slično se ponovilo sa emisijom YU TATTOO Zorana Kesića, koja je bila nagrađivana od strane publike. Mnogobrojna pojavljivanja na raznim televizijamam, kao i tekstovi u svim dnevnim novinama i časopisima, doprinela su popularizaciji i učinili su mi put prohodnijim, a moju viziju učinili su bržom, efikasnijom i prodornijom.
Potom, sledeći cilj je bio edukacija majstora ove umetnosti. Svesno sam i kao zrela osoba iz studiozne i kompetentne priče ušla u jednu loše koncipiranu, u svakom pogledu rizičnu i krajnje osuđivanu delatnost. Svesna da imam moć da izmenim lošu sliku koja je postojala, odmah sam počela da edukujem majstore koji su se pojavljivali sa željom da rade ovaj posao.
Da bi bilo šta napredovalo, trebalo bi svi koji se time bave da napreduju. Jedan čovek nije dovoljan za razbijanje tabua. Jedan nasuprot većine ne može da opravda teoriju o tome da je tabu oko tetovaže neopravdan i da su stare trivijalne priče besmislene. Otud potreba da oko sebe u gradu i okruženju imam što više kvalitetnih majstora, pa da zajedno opravdamo taj uzlazni put koji je započet.
Nakon nekoliko godina sam shvatila da postoji neophodnost za grafikonima razvoja trendova usluge. Pravila sam programe koji analiziraju kretanja po svim kategorijama. Mogla sam da pratim i iznosim u javnost ozbiljan porast zainteresovanih u ovoj oblasti po svim kategorijama – socijalnim, obrazovnim i dr.
Npr. kada sam započela sa radom zastupljenost tetovaže u odnosu muškarci – žene je bio 98,2% : 1,8% u korist muškaraca, dok se godinama unazad taj procenat potpuno izjednačio. Ti podaci su predstavljali značajan izvor informacija sociolozima, psiholozima i medijima.
Zadovoljna radom, napredovanjem i razvojnim putem studija, inspiraciju i pravac proširenja vizije sam nalazila u interakciji sa mušterijama. U našim razgovorima, ponekad neobaveznim, ostavljali su za sobom trag iz kojeg su se rađale nove ideje. Proširio se i kolektiv i pretvorio se u porodični posao, što je dalo dodatnu toplinu i steklo poverenje mušterija. Danas imamo desetak zaposlenih, od njih više majstora iz Sinđel škole.
Mušterije su me navele i na mnoge druge aktivnosti i ulaganja, kao što su privremene boje za privremenu tetovažu, tetoviranje obrva i usana i posebno zahtevno i humano, sakrivanje ožiljaka od različitih intervencija, nezgoda i povreda.
Mušterije su te koje su tražile da nabavimo nakit koji je specifičan, da asortiman bude veći u pirsing nakitu, ali i da nabavimo nepirsing nakit koji ima poseban stil. Tako smo krenuli i u pravcu prodaje i veleprodaje. Obuku u oba majstorstva smo redovno radili, te je dosta naših đaka otvorilo svoj studio – kako u unutrašnjosti zemlje, tako i u susednim državama. Mnogi majstori su se kod nas snabdevali materijalom. Tako su nas mušterije nazvale Centrom, pa smo shvatili da zaista JESMO postali centar za body art. Centar je zahtevao veći prostor na lepoj lokaciji. Na novoj lokaciji i kao veća ekipa smo mogli da se razvijamo dalje, lepše i kreativnije. Posle dužeg niza godina rada, shvatila sam da je vreme da se uloži energija i kreativnost oko prodora ovog fenomena u mejnstrim i avangardnu umetnost u obliku multimedijne instalacije. Trebalo je zaokružiti period. Takođe je trebalo obeležiti i uspeh jedne davne vizije, u koju je retko ko mogao da poveruje. Dodavanje šlaga na tortu.
Jednostavno rečeno, zadovoljno sam sumirala dotadašnji rad, dala da mi istetoviraju novu tetovažu i krenula u prodor body arta izvan četiri zida.
Započeo je period širenja granica kroz događa- je, tekstove, filozofiju, analize, gostavanja na debatama. Prvo značajno pojavljivanje kao performans imali smo zajedno sa ekipom RTSa, na čelu sa autorom Dunjom Lango, u pećinama kluba Lagum, koji se tom prilikom otvorio. Bila je to atraktivna revija iscrtanih vodećih manekenki obučenih u kožu ili čipku, koje su motociklisti vozili na svojim motorima. Program je uključivao i koreografiju baletskog para Izrailovski, muziku, izložbu slajdova po pećini. Sinđel Centar je svojim redovnim mušterijama poslao pozivnice za žurku i otvorio šank. Kad se program završio, atraktivno veče se pretvorilo u igranje do zore. Nakon nekoliko godina, napravili smo veliku i posećenu žurku u klubu Andergraund. Saradnju sa fotografom Verkom Ignjatovićem osmislili smo na temu autentičnosti nosioca tetovaža kod nas. Uvodni recital glumca Stefana Kapičića, video bim projekcije body arta, umetničke fotografije, posebno dizajnirani katalog C1-studija, muzika, kokteli, javne ličnosti – ponovo se sve pretvorilo u dobar provod. Takođe su i mnogi mediji bili prisutni i obaveštavali o ovom događaju.
Tu su i učešća na raznim događanjima. PUBLIKUM je u saradnji sa nama napravio performans oslikavanja manekenki i manekena na žurci povodom novog kalendara. U muzeju Afričke umetnosti smo oslikavanjem harkusa učestvovali u danima plasiranja afričke kulture. Pionirski centar nas je pozvao da plasiramo princip sterilnog pirsinga i tetoviranje na stejdžu, kao poruku mladima povodom 1. decembra – Svetskog dana borbe protiv side. Učestvovali smo i na različitim predavanjima koja su održavana pri kozmetičkim sajmovima o novinama u kozmetici. Iako smo prezaposleni, nikada nam nije teško da organizujemo ili bar učestvujemo na događanjima kojima je svrha edukacija novih majstora i budućih klijenata, kao i provod za koji smatramo da je primeren našem imidžu.
Želimo da i dalje budemo zaslužni za poboljšanje i praćenje novih trendova – kako estetskih tako i zdravstvenih i kao što jeste u našem stilu – da budemo nekoliko koraka ispred ostalih.
Postavljamo zahtevne standarde.
Informisani potencijalni klijent mora biti upućen i zahtevan, a standard dobrog tattoo studija mora da bude na nivou potpunog ispunjenja želja. U opisanom razvojnom putu, paralelni činioci bile su i aktivnosti koje se na oko ne vide, a koje su od suštinskog značaja: uska, aktivna i konstantna saradnja sa Gradskim zavodom za zaštitu zdravlja i Epidemiološkim zavodom, laboratorijama za ispitivanje boja i nakita, odlaganje biohazard otpada Medical waste, strog izbor renomiranih inostranih dobavljača i stalno praćenje novina.
Danas, kada pogledam preko dvadeset godina unazad, kada sagledam razvojni put Sinđel centra, kao i razvojni put samog body arta, mirna sam i zadovoljna.
Smisao tog mira danas, kada je sve to normalno i opušteno, ljudima možda nije najjasniji. Ali kada razmišljam o prošlosti i nastajanju ovog pravca kod nas, znam da se trebalo boriti sa mnogim vetrenjačama, uložiti ogromnu energiju i veru u ono u šta niko nije verovao, sagoreti i ponovo se uzdizati, dok se vizija nije zaokružila, opravdala i bila priznata kako pravno tako i ljudski.
